RoboCop (2014)

RoboCop

(2014)

4-

                Svideo mi se novi RoboCop mnogo više nego što sam očekivao. Najbolja stvar koju su uradili u novom filmu je to što nisu pokušali da naprave isti film po drugi put, već su samo uzeli osnovnu ideju Robokapa iz 1987. i napravili prilično drugačiji fim. Sasvim solidno su apdejtovali i modernizovali osnovne ideje i teme iz originalnog filma. Za recenziju prva tri dela, kliknite ovde.

                Osnovni zaplet je isti, smrtno ranjenog policajca stave u kibernetičko „odelo“ i naprave od njega super-policajca. Ali se, i pre i posle toga, zaplet i radnja drastično razlikuju, tako da novi RoboCop možemo slobodno gledati i ocenjivati kao film za sebe, bez mnogo poređenja.

                Jedna od bitnijih razlika između nove i stare verzije je ta što je original pre svega satira, dok je u novom pristup mnogo ozbiljniji. Sad, nekom se to neće svideti, reći će da je tako napuštena suština originala, ali meni to nije smetalo. Novi RoBocop posmatra geopolitičnu situaciju današnjice i kritikuje određene probleme, ali ne kroz satiru, neko kroz realistično prikazivanje tih problema. Da budem iskren, što se tiče doticanja tih pipavih tema, novi film nije išao dovoljno daleko, i opšti utisak je da su mnoge teme načete, ali se posle nisu konkretno obradile. Da li se nije imalo hrabrosti, ili umeća za tako nešto, to ne znam, ali je učinak mlak.

                RoboCop 2014 se odvija mnogo sporije nego onaj iz ’87-e. Treba mnogo više vremena da od Aleksa nastane Robokap, i nije mi smetao ovaj postepeni i temeljni origin segment. Estetski gledano, sve u novom RoboCopu izgleda mnogo više kul nego u staroj verziji. Od oklopa protagoniste, do neprijateljskih droida, akcionih scena. Generalno su i CGI i praktični efekti u ovom filmu sjajni.

                Da, ova verzija jeste PG-13, i naravno da bih voleo da je R kao stari dobri original, ali je danas prosto nemoguće napraviti major studiski film sa R rejtingom. Producenti jednostavno neće ni da čuju za to. PG-13, da bi se došlo do što šire publike, da bi se zaradilo što više novca, i tačka. Mada, danas se sa mnogo toga može prođi i sa ovim blagim rejtingom nego pre 30 godina, tako da iako jeste minus, nije veliki.

                Glumačka postava, pogotovo sporedne uloge, je bila odlična! Pored uvek sjajnog Gerija Oldmana, odličan posao su uradili i Majkl Kiton, Sem Džekson, Ebi Korniš, Džeki Erl Hejli. Opšte gledano, gluma je mnogo bolja nego u originalu, sporedni likovi su mnogo dublji i ljudskiji. Možda je i najslabija karika bio glavni glumac, Džol Kinamen, kome je nedostajala harizma i veština, ali s obzirom da ipak glumi robota, može da mu se oprosti.

                Vidi se da reditelj ovog rimejka ceni original, i s poštovanjem se prihvatio ovog projekta i nije hteo da skrnavi original, što se ne može reći za većinu rimejkova koji se prave danas. Mali detalji poput ubacivanja muzike iz originalnog filma, parafraziranje čuvene fraze „I’d buy that for a dollar”, su migovi fanovima prvog RoboCopa, koji je ipak kultni klasik.

                Sve u svemu, novi RoboCop nije odličan, ali je stvarno sasvim dobar film. Dobro režirana akcija, odlična gluma, kul dizajn i efekti, spretno apdejtovanje, zanimljiv zaplet i tempo, ali ima i mana koje sam naveo gore, od kojih je najveća površinska obrada društvenih problema. Solidno sam uživao dok sam ga gledao, i s vremena na vreme govorio sebi: „Hej, po ovo je ipak dobro“.

Read More [...]

Posted in 2014, akcija, distopija, SF

RoboCop series (1987 - 1993)

RoboCop series

(1987 – 1993)

Povodom novog filma o Robokapu, koji je izašao ove godine, osvrnuću se na original iz 1987. i njegova dva nastavka, a uskoro ću napisati i rivju za ovogodišnji rimejk.

RoboCop

(1987)

4

               Robocop je sada već kultni klasik, i to ne bez razloga. Kada se gleda sada, 2014. godine, odaje utisak da pomalo počinje da gubi bitku s vremenom, i da su neki efekti, gluma i akcione scene zastareli, ali ipak, i 27 godina kasnije, ovaj film ima šta da pruži gledaocu.

                Režirao ga je čuveni holandski reditelj, Pol Verhoven, i kao i većina njegovih filmova, ovo je pre svega jaka društvena satira. Film se odvija u distopijskoj budućnosti, gde (zle) korporacije vladaju svetom, sve je privatizovano, čak i policija. Da bi zaustavili sve veću stopu kriminala, mega-korporacija OCP, finansira projekat stvaranja Robokapa, naprednog kiborga, koji će biti bez identiteta i „ljudskih mana“, koji će slepo slušati naređenja, i kao takav biti savršen policajac. Za ovaj spoj čoveka i mašine, koriste sveže ubijenog policajca Aleksa Marfija.

                Verhoven radi u ovom filmu ono što inače radi najbolje, a to je spoj zabavnog akcionog i tematski složenog filma. Robocop je pravi akcioni film osamdesetih, što znači da je ima R rating, da je akcija puna krvi, da je nasilan, visceralan i žestok. To je nešto što najviše zameram, i što najviše fali, savremenim akcionim filmovima, ta žestina i krv. Danas većina akcionih filmova ima mlitavi PG-13 rating.

                Praktični efekti, danas zaboravljeni, su u ovom filmu sjajni. Ono što ipak odvlači pažnju je stop-motion animacija. U to vreme neizbežna, danas je totalno prevaziđena i deluje suviše zastarelo. Film ima svoj samosvesni ton i deadpan humor, mada na momente neke scene i gluma ipak budu previše cheesy. Iako to nije mnogo bitno u ovakvom filmu, likovi nisu dovoljno razvijeni, ali na kraju to stvarno ne smeta mnogo.

                Najbolji aspekt Robocopa je snažna društvena kritika. Siva slika bliske budućnosti nam služi kao upozorenje. Dominacija korporacija (rimuje se) je nešto što nam nije strano. Šund i kič koji gledaju stanovnici distopijskog Detroida nije dalek od onog što se stvarno daje na našim televizijama, a rast nasilja i dekadencije je prisutan i u stvarnom životu. Robocop nam pokažuje opasnosti konzumerizma i privatizacije.

                Borba za identitet i očuvanje sebe je možda najjača tema ovog filma. Dok gledamo Robokapa kako se pokušava da se oslobodi kontrole koje mu nameće kompanija, istovremeno razmišljamo koliko kompanije danas kontrolišu nas.

                Ko nije gledao originalnog Robocopa ranije, slobodno to može da uradi sada, jer iako je iskreno pomalo zastareo, ovaj film je i dalje veoma dobar.

RoboCop 2

(1990)

2+

               Ovim filmom je sve krenulo nizbrdo. Iako ne toliko užasan kao treći deo, RoboCop 2 je veliki pad u kvalitetu. Drugi deo nije režirao Verhoven već Irvin Keršner, najbolje poznat po drugom delu Zvezdanih ratova. I nedostatak Verhovena se vidi u celom filmu. Filmu nedostaje onaj samoironični humor originala, nedostaje suptilna društvena kritika i još mnogo toga.

                Scenario je nezgrapan, režija traljava, ton neusklađen. Najveći krivac za ovo je naravno studio, koji je zbrzao produkciju filma, i mešao se u njegov razvoj. Inače solidan scenario Frenka Milera je ovde iseckan i pretumban od strane studija, i konačan prozivod je nedopečen.

                Iako se vraćaju glavni glumci, iako je to isti distopijski Detroid, iako naizgled pokušavaju da se dodirnu iste teme i prikaže ista akcija, sve ima osećaj amaterske imitacije. Vidi se napor i pokušavanje da se ostvari nešto što je u prvom filmu došlo spontano.

                Akcione scene imaju manje impakta, specijalni efekti su lošiji iako je film nastao tri godine posle prvog, likovi iz prvog filma su ovde uništeni.

                Zbog lošeg iskustva u drugom filmu, glavni glumac Piter Veler nije želeo da se vrati za treći nastavak, a i scenarista Frenk Miler je pričao o lošoj atmosferi sa snimanja.

                U suštini, Robocop 2 je generični nastavak, bez trunke duha originala, koji je probao da izmuze pare od gledalaca koji su želeli još posle vrlo dobog prvog dela, ali je pružio malo kvaliteta.

RoboCop 3

(1993)

1

                Ovo đubre od filma je sahranilo RoboCop serijal, bar za 20 godina. Loš film na svim nivoima,  ovaj studijski generični proizvod je loše prošao i u bioskopima i ušao u debeli finansijski minus.

                Ovim filmom se pokušalo da se proširi publika tako što se nametnuo family friednly PG-13. Tako da ništa od kul brutalne akcije iz prva dva dela, ništa od žestine. RoboCop 3 ima ton i logiku crtaća, više je dečiji film nego bilo šta drugo. Ništa, ali ništa što je bilo odlično u prvom delu, i koliko-toliko sklepano u drugom delu nije prisutno ovde.

                Robocop 3 je sveden na crtani film, i to dosadan. Ovaj film nikako ne preporučujem, i dok drugi deo nekako i može da se odgleda, ovaj treći deo je teško odgledati do kraja a ne uspavati se.

                Atributi koji najbolje idu uz ovaj film su glup, amaterski, generični, dosadan, loš.

RoboCop 3 nema ni mrvice satire, kritike, ozbiljne tematike i dubine. Ovo je jedan zaboravljiv i negledljiv film. Ovaj krš je i poslednji nastavak u RoboCop serijalu, sve do reboota serijala u 2014. godini.

                O novom RoboCopu pišem za par dana, stay tuned.

Read More [...]

Posted in 1987, 1990, 1993, akcija, post-apokalipsa, satira, SF

The Monuments Men (2014)

The Monuments Men

(2014)

2

                Kada se na papir stavi glumačka ekipa koja je radila na filmu The Monuments Men, i kad se doda istinita priča na kojoj je film zasnovan, teško je shvatiti zašto je konačni proizvod ispao tako loš. U ovom filmu glume Džordž Kluni, Met Dejmon, Bil Marej, Džon Gudman, Bob Balaban i Kejt Blanšet. Toliko talenta na jednom mestu. Toliko neiskorišćenog talenta.

                Istinita priča po kojoj je film snimljen zvuči kao zaplet nekog filma o Indijani Džonsu. Za vreme Drugog svetskog rata, Hitler je krao i uništavao veliki broj umetničkih dela po Evropi, pa se povodom toga okupi tim američkih istoričara umetnosti da nakon osnovnog vojnog treninga ode na ratište i proba da pronađe i sačuva što više kulturnih i umetničkih predmeta.

                Najveći greh ovog filma je što je smrtno dosadan. Dok se zaplet čini veoma interesantnim, u praksi film smara. Neobjašnjivo monoton, ravan i plitak, film ne uspeva da emotivno probudi ništa u gledaocu. Scenario je zbunjujuć i priča teška za praćenje, iako je veoma prosta, i sve to zbog nemarne režije. Nakon polovine filma, potpuno sam izgubio interesovanje za sve što se dešava na ekranu.

                The Monuments Men ne uspeva da pronađe i pogodi adekvatni ton i atmosferu. Generalno veoma veseo za film o ratu, film ima izlete u tragediju i komediju koji ne pogađaju metu. U suštini, film nikako da se odluči šta želi da bude, i ova neujednačenost je prisutna tokom celog trajanja.

                       Svi glumci koje sam naveo gore su potpuno neiskorišćeni. Čini se kao da su na silu u ovom filmu, i da ih mrzi da glume. Obično filmovi koji sadrže neobični skup ljudi koji čine jedan tim, prvo se posvete svakom od pojedinaca, predstavlja se njihov karakter i prošlost, pa nakon toga se prikaže kako oni (prinudno) funkcionišu zajedno, i njihova međusobna hemija je temelj takvog filma. Ovde nema ni traga tome. Mi ne znamo ko su naši poznavaoci umetnosti koji čine ovaj tim, nikad ih ne upoznamo, i samim tim nas je briga za njih, nismo vezani za njih kao likove. Komični potencijal zbog Bila Mareja i Džona Gudmana takođe ostaje neiskorišćen.

                U filmu ima nekoliko lepih setpisova, par finih scena i povremeno dobre glume, ali ga to ne spašava. Džordž Kluni je takođe i reditelj ovog filma, i vidi se pokušaj oponašanja nekih starijih filmova iz drugih vremena, ali Kluni, i pored dobre namere, ne uspeva u tome.

                Ako kojim slučajem i pogledate The Monuments Men, sve su šanse da ćete ga ubrzo nakon toga zaboraviti. Ja sam ga odgledao pre nekoliko dana i već bledi iz sećanja. Toliko o tome.

Read More [...]

Posted in 2014, avantura, istorijski

Nymphomaniac: Vol I & II (2014)

Nymphomaniac: Vol I & II

(2014)

3

Novi dugoočekivani film Larsa fon Trira je digao mnogo prašine i pre svoje premijere. Što nije neobično kad spojimo ovog kontroverznog reditelja i kontroverznu temu koju obrađuje u filmu. Mnogo reči je bilo o tome da li su glumci stvarno imali seks. Neki tvrde da jesu, neki da nisu, pominje se prostetika, i porno glumci koji su snimali scene umesto njih. U svakom slučaju, neko jeste, jer ima prilično nesimuliranog seksa u krupnim kadrovima u ovom filmu, tako da kome ovo smeta, neka preskoči ovaj film. A mogu da ga preskoče i oni koji misle da je ovaj film seksi, pa žele iz tog razloga da ga pogledaju i da se lože, jer i pored mnogo seksa i golotinje, nema ništa uzbudljivog u ovom filmu, može da deluje samo suprotno tome.

                Nimfomanka počinje kad načitani stari intelektualac nađe prebijenu ženu na ulici, i odvede je kući da joj pomogne. Kad ova dođe sebi, počinje da mu se ispoveda, i priča svoju životnu priču od vremena kad je bila mala devojčica, preko tinejdžerskih dana, do sadašnjosti. Ona za sebe kaže da je nimfomanka i loša osoba, i priča sve prljave stvari koje je radila.

               Prvo što treba da se kaže je da je ovaj film predug, traje četiri sata. Podeljen je u dva „dela“, ali je to samo celina nasilno presečena na pola, i treba se kao celina i gledati. A ovo je „skraćena“ verzija filma, jer Trirova originalna vizija traje pet i po sati! Ovo je sasvim nepotrebno, ono što je Trir hteo da kaže, ako je uopšte nešto i hteo da kaže, je moglo da se smesti u mnogo kraći film.

                Film uopšte nije kontroverzan i uznemirujuć koliko sam ja očekivao. Pa ipak je to Trir, i ipak obrađuje zavisnost o seksu, ali nisam dobio očekivani udarac u stomak. Film ima dosadnjikavih delova, ali generalno nije dosadan za gledanje, ume da bude i prilično zanimljiv, čak i smešan i zabavan, ali na kraju, ne znam šta je Trir hteo da postigne ovim filmom. Nekako mi je bez smisla, isprazan, bez poruke. Gledaš četiri sata filma, i na kraju – ništa. Ostao sam prilično ravnodušan, ništa mi film nije rekao što već nisam znao, baš ne vidim poentu u njemu. I sve to smanjuje ocenu.

        Tokom celog filma, do pred kraj, mislio sam da će se film završiti nekim pančlajnom koji će da zaokruži i da smisao svemu što sam video – ali ne! Film se završava usiljenim, neprirodnim krajem, koji uništava sve što smo do tada videli. Likovi reaguju i rade stvari koje uopšte nisu u skladu sa njihovim karakterom, subplot sa mafijom je totalno nerealan, a poslednja scena je glupa, nepotrebna i ruši sve što smo do tad videli. Verovatno je Trir ovo namerno uradio, to je u njegovom stilu, ali ovaj put se uopšte ne slažem s njim.

Što se tiče tehničkog dela i forme filma, tu Trir briljira kao i uvek. On ima veštinu, zna znanje, i vizuelno je film lep i zanimljiv. Prelepi kadrovi, dinamična kamera, zanimljiva montaža. Film je prožet interesantnim grafikama, brojevima i simbolima, i oni se pojavljuju na ekranu kad god nešto treba da se naglasi, i taj detalj mi se svideo. 

Trir nas i zatrpava raznoraznim kulturnim referencama i poređenjima. Stav o ljudskoj prirodi i seksualnosti reditelj ilustruje referencama o muzici, književnosti, religiji, matematici, psihologiji, biologiji, istoriji. Pominju se, i u zanimljivu vezu sa ljudskom prirodom i seksom dovode Betoven, Bah, Po, Dekamereon, Kanterberijske priče, Faust, Frojd, harmonija u muzici, ribolov, pravoslavna i katolička crkva, ikone, mučenje Isusa, i milion ostalih stvari. Iz toga proizlazi humor, koga u filmu ima dosta, pogotovo u prvom delu. Crni humor ovde je odličan, i nagoveštava nam da možda ovaj film i ne treba shvatiti toliko ozbiljno. Trir odavno nije bio ovako vickast i zabavan, i to je jedan od plusova ovom filmu. Uostalom, Trira nikad ne treba shvatiti skroz ozbiljnog.

E, gluma u ovom filmu je fenomenalna! Možda je gluma i najbolji deo filma. Mlađana Stejsi Martin, koja glumi nimfomanku u tinejdžerskim danima, dominira ekranom, ima neverovatnu harizmu, deluje istovremenu prljavo i nevino, i odlično je odglumila svoju ulogu. Šarlot Ginsberg je takođe sjajna kao u uvek, ovde u ulozi starije nimfomanke, a sjajan je i Stelan Skarsgard. Hemija između njih dvoje je vrhunska, i njihovi razgovori i suptilan humor koji se nalazi između redova su jedna od boljih strana filma. A svi ostali glumci, u manjim ili većim ulogama, su stvarno profesionalno odradili svoj posao. Treba pomenuti i Umu Turman, koja se pojavi samo na 10 minuta u filmu, i tada izdominira.

                Film nije loš za pogledati, ima zanimljivih i zabavnih scena, umereno je interesantan, i pored dosadnjikavih scena nikad nije stvaaaarno dosadan, ali na kraju Nimfomanka nema nikakvu poentu. Film nema ništa duboko i promišljeno da kaže na temu seksualnosti, ljubavi, ljudske prirode, prirode žene, ili bilo čega drugog.  Još nisam siguran koliko je ovaj film ozbiljan, a koliko je Trirovo sprdanje. Kad se sve sabere i oduzme, nije ovo njegov najbolji film, ali nije ni najgori.

Read More [...]

Posted in 2014, art film, drama

Pompeii (2014)

Pompeii

2

Šta dobiješ kad izmiksuješ filmove Gladiator, Volcano i Titanic? Dobiješ ovaj blesavi Pompeii. Ovaj film je neprirodni miks svega i svačega, i nit je dobar, nit je zabavan na onom blokbaster-bez-mozga nivou. Realno, nalazi se na granici totalnog đubreta.

                Glumci u ovom filmu su skup faca koje znamo iz popularnih serija iz prethodnih desetak godina. Tu je Džon Snežni iz serije Game of Thrones (ne znaš ti ništa, Džone Snežni, ni dobar film ne umeš da odabereš), tu je Mister Eko iz serije Lost, tu je Džek Bauer iz serije 24. I svi su prilično loši u svojim ulogama.

              Džon Snežni je u ovom filmu gladijator kome su Rimljani ubili roditelje kad je bio klinac, a njega prodali u roblje, i naravno, on na umu ima samo totalnu osvetu! Sticajem okolnosti on završi u Pompeji, gradu Rimskog carstva,  gde je primoran da se bori u arenama, u podnožju čuvenog vulkana koji se polako budi. I da se radnja još više zasapunja, on se zaljubi u bogatu i lepu princezu, čovek koji mu je ubio roditelje posećuje grad, a čovek s kim mora da se bori postaje njegov najbolji prijatelj. Prava sapunica, nema šta!

                Film je prilično šaren, ali je u smislu likova crno-beo. Pozitivci nemaju mana, negativci su odvratni, bla, bla, bla. Nema nikakvog razvoja ovih likova. Gluma je drvena i loša, najgori je Kifer Saderlend u ulozi negativca, gde je kao ceo zajeban, opasan, over-the-top zao, i kao takav podseća na negativce iz crtaća, i posle par scena sam počeo da se smejem kad god bih ga video u kadru. Da ga samo vidi ćale!

                Ljubavna priča pokušava da imitira Titanik, lepotan iz niže (robovske) klase se zaljubljuje u lepoticu iz više klase, neostvariva ljubav, bla, bla, bla. Bar je u Titaniku to uverljivije, ovde se vide dva puta tokom filma, jedva razmene dve reči, a već su fatalno zaljubljeni jedno u drugo, žrtvovali bi se za ljubav, i sve je to izuzetno holivudski glupo.

 

                Ništa bolje  nisam ni očekivao od reditelja koji potpisuje filmove Resident Evil, Alien vs. Predator i Mortal Kombat. Jedini dobar film Pola Andersona je Event Horizon, prilično jeziv horor u svemiru, potražite ga ako niste gledali. Akcione scene u Pompeii su dosadne i monotone, bolje rečeno, ceo film je prilično dosadan.

                Prve dve trećine filma se bave kobajagi razvojem likova da bismo se vezali i brinuli za njih kad na kraju vulkan eksplodira i sve ode dođavola. Avaj, do trećeg čina, nikog nije briga ni za jednog lika u filmu. Jednostavno, we don’t care.

                E kad krene lava iz vulkana i ovo pokuša da se pretvori u film o katastrofi, ipak se pretvori u katastrofu od filma. Gledamo uništavanje grada uz zevanje. Mnogo su me nervirale i moronske scene gde se pozitivci i negativci mačuju međusobno dok se grad ruši! Pa ko bi u sred apokalipse rasčišćivao stare račune?!

                Specijalni efekti si užasni! A ima ih previše. Od početka do kraja filma, i kad nema potrebe, film je prenatrpan efektima. U bar polovini scena u ovom filmu skoro sve na ekranu je greenscreen i veštačko. Najgore je što je očigledno da je veštačko. CGI je na nivou straight-to-DVD filmova.

                Konačan sud – Pompeii nije ni guilty pleasure zabavan, samo je glup.  Ponavljam da nije baš đubre za jedinicu, ima i lošijih filmova, ali nikako nije dobar. Ne znaš ti ništa, Pole Andersone.

 

Read More [...]

Posted in 2014, akcija, avantura, istorijski