Her (2013)

Her
(2013)

5

                Ovo je najbolji film 2013. godine! Nema boljeg načina da se započne rivju, zar ne? Najveća moguća preporuka od mene je da ga svako što pre odgleda. Spajk Džounz je autor ovog savršenog filma, i u svakom njegovom kadru se vidi koliko je srca i duše ulio u njega.

                Her je SF drama koja se odvija u ne tako dalekoj budućnosti, recimo dvadesetak godina od sadašnjosti. Opisuje usamljenog, sveže razvedenog Teodora, kojeg sjajno igra Hoakin Finiks, i on kupuje novi operativni sistem koji pokreće veštačka inteligencija, i taj OS misli, oseća, i govori ženskim glasom. Stvari se komplikuju kad Teodor počne da razvija sve dublji odnos sa svojim novim OS-om. E sad, sve bi ovo možda bilo smešno i neuverljivo da glas operativnom sistemu ne pozajmljuje Skarlet Johanson. Ako postoji jedina žena u čiji se glas može zaljubiti, to je ona. Vickast, zavodljiv i hrapav na onaj seksi način, njen glas čini ovu vezu savršeno uverljivom. Skarlet je uspela da samo glasom stvori kompleksnu ličnost, i svaka joj čast na tome. Odnos između Hoakina i glasa Skarlet Johanson je prirodan, uverljiv, smislen i realističan.

Ono što čini ovaj film zastrašujućim je to što je ceo ovaj scenario sasvim moguć. Tehnologija se ovih dana razvija takvom brzinom da mislim da nas od programa koje pokreće veštačka inteligencija ne deli mnogo godina. Temu mašina koje postaju samosvesne smo videli i ranije u filmovima The Terminator, The Matrix,  2001: A Space Odyssey. Svim ovim filmovima je zajedničko to da nam svest kompjutera predstavlja pretnju. U ovom filmu je to drugačije prestavljeno. Spajk nam kaže da će nam svesni kompjuter pre predstavljati najboljeg prijatelja.

                Društvene mreže, koje postaju sve dominantniji vid komunikacije i socijalizacije, sve više smanjuju potrebu za fizičkim kontaktom. Osobama koje su nesigurne i povučenije ovo predstavlja mnogo bolji vid komunikacije, gde iza fejsbuk i tviter profila mogu sakriti sve stvari oko kojih nisu samopouzdane. Sa razvojem tehnoloških vidova komunikacije, sve je veće otuđenje. Sve je teže kliknuti na „log out“ opciju. Postajemo zavisni od naših kompjutera, laptopova i smartfonova. Mislimo da se više socijalizujemo putem društvenih mreža, a u stvari se sve više udaljavamo, otuđujemo i zatvaramo u svoje školjke, tako da je lako zamisliti da će svet za dvadesetak godina izgledati upravo kao u ovom filmu. 

                   U Her su virtuelni život i identitet važniji od pravog. Ljudi su licemerni i odvojeni od osećanja. Dovoljno je da vidimo Teodorov posao, koji se sastoji od toga da piše lična pisma za ljude koji ne umeju da izraze svoja osećanja, a njih je, sudeći po tome koliko je zauzet, mnogo. Teodor provodi dane zatvoren u sobi pred monitorom, igrajući kompjuterske igre. Kad pogledamo svaku scenu u kojima se on na kratko druži sa kolegama uživo, vidimo neku neprijatnost među njima, neku nesigurnost i zid koji ih deli, strah od ljudskog kontakta. Tu pravi kontrast stvara njegov odnos sa njegovim operativnom sistemom, koji čak ima i ime: Samanta! Kroz ovaj kontrast, stvara se satira ali i upozorenje. Samanta, imajući pristup svim ličnim podacima i najvećim tajnama našeg Teodora, postaje njegov intelektualni parnjak i „srodna duša“. Ono što sledi je jedna od najiskrenijih i najrealnijih ljubavnih priča. Kada se ovako napiše, zvuči smešno, morate videti da biste se uverili. Spajk Džounz preispituje šta je ljubav, šta znači seks u vezi, da li je kod modernog čoveka veća zavisnost od tehnologije ili nam je bitniji ljudski kontakt. Ovaj film je mene pogodio veoma lično, i mislim da će uticati na svakog iz naše generacije ko ga odgleda.

 Her nas vodi kroz emotivnu vožnju, od srceparajućih, mučnih scena do lukavog humora koji se nalazi na pravim mestima. Direktor fotografije je odradio sjajan posao i film izgleda prelepo, kroz veoma čudno kadriranje koje naglašava usamljenost i poteškoće pri ljudskom kontaktu. Bend Arcade Fire je obezbedio jezivo-melanholični soudntrack, sa futurističkim tonovima. Hoakin Finiks i Skarlet Johanson lagano nose na leđima ovaj film kroz sjajnu glumu i međusobnu hemiju. Hoakin se posle četvorogodišnje pauze od glume vratio bolji nego ikad, i nakon filma Master, ovo je njegov drugi u nizu vanserijski performans.

Her je provokativan na intelektualnom nivou, melanholičan, i mislim da je veoma bitan i aktuelan za našu tehnološku generaciju. Film je savršen na svakom tehničkom, narativnom i umetničkom nivou i definitivno najbolji film 2013. godine. Da li nas razvoj tehnologije čini usamljenijima i otuđenijima? Šta je, u stvari, ljubav? Razmislite o tome uz ovaj film.

Posted in 2013, drama, SF